уторак, 10. децембар 2013.

WHEN ALL BEGINING


Биоскоп већ подуже није радио али он се пео у пројекциону кабину. Прегледао би апарат, подмазао га, проверио испреавност. Надао се да ће нови власник, ипак...

Када су радници почели да демонтирају седишта и замењују их пултовима за продају, он је спаковао пројектор и ролне са најомиљенијим филмовима и однео их кући.

После неколико дана отишао је до биоскопа да провери да се није, ипак, преварио. Уместо „Биоскоп“ бљештао је нови назив – „ Т. Ц. 21. миленијум“.

Предвече је поставио апарат и „ушнирао“ први филм који му је дошао до руку, да га мало жеља мине. 

Апарат је тихо прео, али је слика, у малом простору собе, била гротескна. Променио је сочиво, дотерао жижно растоајње и укључио пројектор.

Опет исто, и још горе. Обриси на зиду се нису могли разазнати. Осим тамо, на прозору... Тамо се видео делић филма.

Пришао је прозору. Стакло је било прозирно, на њему се ништа није задржавало, али горе, на небу....?

Невероватно, помислио је. Пренео је апарат до прозора, отворио га и пустио филм.
 When all begining... зачуло се а слике су се разиграле високо горе на ноћном небу. Биле су јасне, покрети природни, боје интензивне. Изнео је столицу испред куће и заваљен у њој уживао у филму као у данима када је свака пројекција била магијско откриће.

Човек је дао име свим животиња
На почетку, на почетку,
Пре много година... – певао је Боб Дилан и његове речи су испуњавале ноћ као подсећање и опомена.
Ово је права сврха мог вишедеценијског рада, помислио је. Онда када је изгледало да је све готово нашао се на правом почетку – сада ће сви, ко год то буде желео, моћи да гледају пробране филмове...

Ујутру, посетио га је ужурбани, дебељушкасти човек са танком ташницом под мишком. Заступник рекламне агенције која нуди изванредне услове – и потурио му уговор о емитовању реклама пре, током и при крају сваког филма.

Вратио му је уговоре, а он је завапио:
- Погледајте износе! Само то погледајте!

Није погледао, а рекламног агента је избацио из куће.

Око поднева, осврћући се, дошао је пријатељ, месни полицајац. Био је у цивилу и ужурбано га је обавестио да ће убрзо доћи шеф полиције и представник пореске управе да погледају његову дозволу за емитовање, списак филмова које ће приказивати и одреде месни, годишњи и остале порезе. А и војска се интересује, то је дивно средство за подизање морала наших и демотивисање противничких трупа...

Спаковао је апарат и филмове, пренео их у кола, закључао кућу и одвезао се до руба оближње шуме. Седео је у колима, кроз лишће надгледао кућу и сећао се дивне претходне ноћи, певушећи у себи ... На почетку, на почетку, пре много година...

Заиста су дошли, куцали, звонили, лупали, обишли кућу и отишли. Остао је у колима замишљен; шта сада да ради? Могао је да се врати у кућу, али све остало је било неприхватљиво.

Тада су се пред кућом зауставила три џипа и неколико војних полицајаца је заузело положаје око куће.
 Изашла су три официра, светлуцајући еполетама и одсечно залупала на врата. Затим су звонили, загледали кроз прозоре, прегледали простор око куће, укрцали се у џипове, повукли војнике у возила и отишли.

Дубоко у ноћ увукао се у кућу и не палећи светлост покупио намирнице и одећу и све пренео у кола. Одвезао се кроз шуму, што даље од прокаженог места...


Више га нико од познатих није видео, нико препознао. Земља је велика, мислио је, а небо још веће. Одакле год да емитује, види се свуда...

Зато ноћу, када је време лепо а вас притисну успомене и несаница, погледајте високо горе, у небо. 

Видећете неки од одличних филмова које сте већ заборавили и чути Боба Дилана како пева:

... нико те није научио како да живиш на улици...
Када немаш ништа, ништа не можеш изгубити
Невидљив си, без тајни које треба да кријеш.
Какав је осећај?
Какав је осећај бити препуштен самом себи,
Без одредишта и дома, као потпуно непознат,
Као камен који се котрља...

Миливој Анђелковић
http://www.amika.rs 
amika@verat.net

Нема коментара:

Постави коментар