четвртак, 23. мај 2013.

ВЕШТИНА СРЕЋЕ

 
Када се пробудио већ је било касно после подне, напољу су шумеле брезе и он осети нешто што би се могло назвати пламсајем среће. Овде није имао никаквих обавеза, само зрело, целовито време и радост ишчекивања. Као и овај дан што је већ измицао: задовољство путовања на планину, долазак и први оброк, окрепљујући сан. 

Читав дан је био смештен у тој једној, обичној реченици. А јучерашњи?

Нервоза и заостали послови који се најзад морају обавити, један отворен сукоб и други привремено одложен за неко друго (боље?) време. Умор и главобоља, мучно паковање и лоша ноћ. Довољно за неку компликовану и досадну причу “из живота” коју никад неће написати. За разлику од ове реченице: задовољство путовања на планину, долазак и први оброк, окрепљујући сан...

Лепота је у једноставности, сетио се. А срећа? – запитао се. Да, срећа. Може ли се, уопште, на њу помишљати?

Изашао је на терасу, сунце је тонуло у пламтећу магму боје бакра, меке сенке су издуживале свет и у њему затрепта стара, већ заборављена мелодија:


“… ми смо прах звезда / ми смо златни…”

Џони Мичел, сетио се, и њен чувени хит “Вудсток” који је обележио генерације. А што је најчудније Џони је отказала учешће на овој легендарној  светковини јер је њен менаџер сматрао да је важније да се појави у шоу-програму тада светски чувеног Дика Кавета. Другог дана, када је требало да пева Џони Мичел, пала је киша и док се чекало да се бина осуши за наступе “електричара” пред публику је излетео једва познати Џон Себастијан, који је дошао као слушалац. Он је са акустичном гитаром замајавао 500.000 посетилаца, толико успешно да је остао упамћен упоредо са Хендриксом, Џоплиновом, групом Ху, Кокером, Сантаном и бројним тада светски чувеним групама.
Већ после неколико дана Џони Мичел је у Њујорку чула са колико одушевљења пристигли учесници Вудстока причају о овом фестивалу; тог августа 1969. године многима је изгледало да се песмом може променити свет. Већ у авиону, међу облацима, Мичелова је написала песму “Вудсток” која је убрзо постала светски хит и “химна” неколико генерација.
„... идем доле на Језгарову фарму 
придружићу се рокенрол групи
сместићу се напољу
покушаћу да ослободим душу. 

Ми смо прах звезда
ми смо златни…”

У Њујорку, док је слушала занете приче о ономе што је пропустила, осећала се превареном. У авиону, док је компоновала песму и налазила праве речи, била је срећна.


Тако се догодило да је најлепшу песму о музичком фестивалу у Вудстоку испевала баш она, која самом догађају није ни присуствовала. За разлику од великих звезда - учесника Вудстока који су се емотивно “испразнили” током тродневних дешавања на фестивалу, Џони Мичел је све своје емоције уплела у мелодију и речи песме “Вудсток”.

“… сањала сам бомбардере
како стражаре на небу
и претварају се у лептире..”

“Ми смо прах звезда
ми смо златни
и морамо се вратити
назад у врт”.

Сјај генерацијског сна је постао стваралачка, паралелна стварност…

Да ли је то срећа? - запитао се.
Онај прах звезда?


 Око њега брезе су трепериле на ветру показујући ону своју лепшу, светлију страну листова. Под пламеним небом боје бакра дугачке тамне сенке су наговештавале нови, ноћни свет.

Када ће нас засути прах звезда? Од чега зависи срећа? 

Да, баш срећа.
Изгледа, помислио је, да срећа највише зависи од вештине са којом прихватамо одсјаје својих неостварених снова.

Миливој Анђелковић


Зналци тврде да је песма "Вудсток" постала светски  хит у извођењу групе Matthews Southern Comfort