уторак, 10. децембар 2013.

WHEN ALL BEGINING


Биоскоп већ подуже није радио али он се пео у пројекциону кабину. Прегледао би апарат, подмазао га, проверио испреавност. Надао се да ће нови власник, ипак...

Када су радници почели да демонтирају седишта и замењују их пултовима за продају, он је спаковао пројектор и ролне са најомиљенијим филмовима и однео их кући.

После неколико дана отишао је до биоскопа да провери да се није, ипак, преварио. Уместо „Биоскоп“ бљештао је нови назив – „ Т. Ц. 21. миленијум“.

Предвече је поставио апарат и „ушнирао“ први филм који му је дошао до руку, да га мало жеља мине. 

Апарат је тихо прео, али је слика, у малом простору собе, била гротескна. Променио је сочиво, дотерао жижно растоајње и укључио пројектор.

Опет исто, и још горе. Обриси на зиду се нису могли разазнати. Осим тамо, на прозору... Тамо се видео делић филма.

Пришао је прозору. Стакло је било прозирно, на њему се ништа није задржавало, али горе, на небу....?

Невероватно, помислио је. Пренео је апарат до прозора, отворио га и пустио филм.
 When all begining... зачуло се а слике су се разиграле високо горе на ноћном небу. Биле су јасне, покрети природни, боје интензивне. Изнео је столицу испред куће и заваљен у њој уживао у филму као у данима када је свака пројекција била магијско откриће.

Човек је дао име свим животиња
На почетку, на почетку,
Пре много година... – певао је Боб Дилан и његове речи су испуњавале ноћ као подсећање и опомена.
Ово је права сврха мог вишедеценијског рада, помислио је. Онда када је изгледало да је све готово нашао се на правом почетку – сада ће сви, ко год то буде желео, моћи да гледају пробране филмове...

Ујутру, посетио га је ужурбани, дебељушкасти човек са танком ташницом под мишком. Заступник рекламне агенције која нуди изванредне услове – и потурио му уговор о емитовању реклама пре, током и при крају сваког филма.

Вратио му је уговоре, а он је завапио:
- Погледајте износе! Само то погледајте!

Није погледао, а рекламног агента је избацио из куће.

Око поднева, осврћући се, дошао је пријатељ, месни полицајац. Био је у цивилу и ужурбано га је обавестио да ће убрзо доћи шеф полиције и представник пореске управе да погледају његову дозволу за емитовање, списак филмова које ће приказивати и одреде месни, годишњи и остале порезе. А и војска се интересује, то је дивно средство за подизање морала наших и демотивисање противничких трупа...

Спаковао је апарат и филмове, пренео их у кола, закључао кућу и одвезао се до руба оближње шуме. Седео је у колима, кроз лишће надгледао кућу и сећао се дивне претходне ноћи, певушећи у себи ... На почетку, на почетку, пре много година...

Заиста су дошли, куцали, звонили, лупали, обишли кућу и отишли. Остао је у колима замишљен; шта сада да ради? Могао је да се врати у кућу, али све остало је било неприхватљиво.

Тада су се пред кућом зауставила три џипа и неколико војних полицајаца је заузело положаје око куће.
 Изашла су три официра, светлуцајући еполетама и одсечно залупала на врата. Затим су звонили, загледали кроз прозоре, прегледали простор око куће, укрцали се у џипове, повукли војнике у возила и отишли.

Дубоко у ноћ увукао се у кућу и не палећи светлост покупио намирнице и одећу и све пренео у кола. Одвезао се кроз шуму, што даље од прокаженог места...


Више га нико од познатих није видео, нико препознао. Земља је велика, мислио је, а небо још веће. Одакле год да емитује, види се свуда...

Зато ноћу, када је време лепо а вас притисну успомене и несаница, погледајте високо горе, у небо. 

Видећете неки од одличних филмова које сте већ заборавили и чути Боба Дилана како пева:

... нико те није научио како да живиш на улици...
Када немаш ништа, ништа не можеш изгубити
Невидљив си, без тајни које треба да кријеш.
Какав је осећај?
Какав је осећај бити препуштен самом себи,
Без одредишта и дома, као потпуно непознат,
Као камен који се котрља...

Миливој Анђелковић
http://www.amika.rs 
amika@verat.net

субота, 14. септембар 2013.

ЗАМКЕ ЗА ТРУБАДУРЕ



Једна од рајачких планинарских стаза води до Камене чесме и даље, до пустоши Дебелог брда. Усечена у стрмине, повремено уска и наткриљена густом, црном шумом, релативно дугачка и ван других путева, она није често обилажена. Већина излетника дође до половине стазе, тамо где почиње успон, шума и танак цурк малог извора и врати се. Тек понека групица, или осамљени авантуриста, проходају је целу, у дубокој тишини шуме, густе и тамне.
На крају те дивље стазе, у малој удољици, нашао је сунчану оазу изровашених стена и узнемирених мрава. Пред њим се рушио поток у стеновиту пустош а са стране је сунце бљескало на каменом озиданој чесми у облику триптиха.


Њене правилне линије – дело људских руку у тој дивљини деловале су   надземаљски. Амбијент који је призивао ирационално, нешто онострано и у њему одјекнуше тактови песме Ролингстоунса „Наклоност ђаволу“:

Дозволите ми да вам се представим.
Ја сам човек од богатства и укуса.


...
Возио сам тенк,
Носио генералски чин...

     Те, 1990. године, Ролингстоунси су први пут гостовали у Прагу. Управо тог лета трупе Варшавског пакта које су 1968. године угушиле слободарско "Прашко пролеће" најзад су почеле да постепено напуштају тадашњу Чехословачку. Веома споро, мислили су Чеси и Словаци, али коначно, надали су се. На друмовима су се могле срести тенковске колоне на путу ка границама, док је Праг био пун полиције. Наиме, уочи Ролингстоунс-викенда из затвора је побегао неки вишеструки убица па је полиција "имала разлога" да запоседне све прилазе стадиону.
Но, и поред тога, на монструозно великом соц-стадиону Страхов, изграђеном на врху брда, окупило се скоро сто хиљада људи: они старији  -  вршњаци Стоунса запосели су трибине, а млађи сам терен са запаљеним свећама у рукама.
Све је било спремно за спектакл: подијум је био јарко осветљен а две огромне девојке од гуме, висине солитера, љупко су клатиле прекрштене ноге док су им из запаљених цигарета избијали светлосни и димни ефекти.
На сцену је прво истрчао Мик Џегер и рок догађај деценије је почео уз громогласне повике и хук стадиона: у почетку старе композиције за загревање публике и уходавање Стоунса.


Када су и они старији почели да певају и играју заједно са ансамблом, на ред је дошао велики хит Ролингстоунса "Satisfaction".
Никад нисам задовољан, никад нисам задовољан
А трудим се и трудим се и трудим се и трудим…
Већ прве тактове је дочекао громогласан повик одушевљења а потом су се сви препустили музици: 
…човек се огласи на радију
И прича ми све више И више
О  неким бескорисним стварима
Које би требало да ми распале машту…

Читав стадион је певао, живео и дисао заједно са Стоунсима.

…Душо, боље дођи поново можда следеће недеље
Јер, знаш, ово ми нису срећни дани…

Ко до тада није веровао, могао се уверити да је тачно оно што је познати чески приповедач Јозеф Шкворецки тврдио: џез, рок и сва та помало дивља музика није само експлозија животне енергије већ и облик побуне, израз људске чезње за слободом.

          Мик Џегер је то, наравно, знао. Када су се аплаузи и повици стишали, пришао је микрофону, испружио руке ка публици и сачекао да и последњи хук нестане са брда. Налик на привиђење изнад треперавог мора свећа, у потпуној тисини која је прекрила стадион тако да се чуло дисање масе, тихо и сугестивно је прошапутао у микрофон:

            The tanks are rolling out,

            The Stones are rolling in...
            (Тенкови одлазе / Стоунси долазе...)

Свима је застао дах - сто хиљада људи више није дисало. У огромној шкољци стадиона отвореној према звездама, напетих лица под мистичном светлошћу безбројних треперавих свећа, они су тог тренутка додирнули небо…


Овде, поред Камене чесме, Ролингстоунси су певали о оностраном. Приче о таквим везама Ролингстоунса поникле су у Лондону, поводом гитаристе групе, Брајана Џонса - обавештава нас Дејан Цукић. У његовом стану окупљали су се млади уметници и радознали снобови и уз хипнотичке звуке мароканске музике, између застрашујућих слика и скулптура које су вребале из углова, размењивали књиге и часописе о окултном и мистичном. У таквој атмосфери Мику Џегеру је његова девојка Маријана Фејтфул поклонила “Мајстора и Маргариту” Михаила Булгакова, тада тек објављен роман који је већ дуго у самом врху светске књижевности. Инспирисан њиме, Џегер је написао текст песме за коју је са Китом Ричардом покушавао да компонује музику.

... Дозволите ми да вам се представим.
Ја сам човек од богатства и укуса
И постављам замке за трубадуре
Који гину пре него што стигну у Бомбај...

За то време видео-спот за песму Jumpn`Jack Flash са демонски нашминканим Стоунсима и најава новог албума заинтригирала је и Жан Лик-Годара да сними филм о стварању једне песме. Догодило се да је то било управо мучно стварање музике за “Наклоност ђаволу”. После више промена и убрзања темпа створена је егзотична подлога са удараљкама и конгама, па је Џегеров вокал зазвучао опасно, али и шеретски.

… Као што је сваки пандур криминалац,
И сви грешници свеци…

Заказан је бесплатан концерт у лондонском Хајд-парку када је стигла вест да се гитариста и оснивач групе, Брајан Џонс, у чијој кући је све почело, удавио у свом базену, омамљен дрогом. Хајд-парк је тако постао место опроштаја од њега. Концерт у Алтамонту је замишљен да буде реприза Вудстока која ће га превазићи. Међутим, после више организационих пропуста, концерт је почео тучама у којима су учестовали и музичари са бине, а завршио се наступом Стоунса и песмом  Sympathy For The Devil.


… ако ме сретнете
Будите опрезни.
Покажите наклоност и укус,
Употребите све научене љубазности
Или ћу вам упропастити душу.

Ноте су постале злослутне, туче су се размахале, потегнуте су палице. Један млади црнац је извукао пиштољ да заплаши могуће нападаче. Добио је ударац ножем у леђа од „анђела пакла“ - локалних моторциклиста ангажованих као обезбеђење...


Ту сам много година.
Украо сам многима душу и тело...

Убрзо после фиаска коцерта у Алтамонту, већ у првим месецима седме деценије, нестали су Битлси, а убрзо и Џим Морисон, Џими Хенрикс, Џенис Џоплин...

Драго ми је да смо се упознали
Надам се да погађате моје име…

Rolling Stones-Sympathy For The Devil


Миливој Анђелковић          

четвртак, 23. мај 2013.

ВЕШТИНА СРЕЋЕ

 
Када се пробудио већ је било касно после подне, напољу су шумеле брезе и он осети нешто што би се могло назвати пламсајем среће. Овде није имао никаквих обавеза, само зрело, целовито време и радост ишчекивања. Као и овај дан што је већ измицао: задовољство путовања на планину, долазак и први оброк, окрепљујући сан. 

Читав дан је био смештен у тој једној, обичној реченици. А јучерашњи?

Нервоза и заостали послови који се најзад морају обавити, један отворен сукоб и други привремено одложен за неко друго (боље?) време. Умор и главобоља, мучно паковање и лоша ноћ. Довољно за неку компликовану и досадну причу “из живота” коју никад неће написати. За разлику од ове реченице: задовољство путовања на планину, долазак и први оброк, окрепљујући сан...

Лепота је у једноставности, сетио се. А срећа? – запитао се. Да, срећа. Може ли се, уопште, на њу помишљати?

Изашао је на терасу, сунце је тонуло у пламтећу магму боје бакра, меке сенке су издуживале свет и у њему затрепта стара, већ заборављена мелодија:


“… ми смо прах звезда / ми смо златни…”

Џони Мичел, сетио се, и њен чувени хит “Вудсток” који је обележио генерације. А што је најчудније Џони је отказала учешће на овој легендарној  светковини јер је њен менаџер сматрао да је важније да се појави у шоу-програму тада светски чувеног Дика Кавета. Другог дана, када је требало да пева Џони Мичел, пала је киша и док се чекало да се бина осуши за наступе “електричара” пред публику је излетео једва познати Џон Себастијан, који је дошао као слушалац. Он је са акустичном гитаром замајавао 500.000 посетилаца, толико успешно да је остао упамћен упоредо са Хендриксом, Џоплиновом, групом Ху, Кокером, Сантаном и бројним тада светски чувеним групама.
Већ после неколико дана Џони Мичел је у Њујорку чула са колико одушевљења пристигли учесници Вудстока причају о овом фестивалу; тог августа 1969. године многима је изгледало да се песмом може променити свет. Већ у авиону, међу облацима, Мичелова је написала песму “Вудсток” која је убрзо постала светски хит и “химна” неколико генерација.
„... идем доле на Језгарову фарму 
придружићу се рокенрол групи
сместићу се напољу
покушаћу да ослободим душу. 

Ми смо прах звезда
ми смо златни…”

У Њујорку, док је слушала занете приче о ономе што је пропустила, осећала се превареном. У авиону, док је компоновала песму и налазила праве речи, била је срећна.


Тако се догодило да је најлепшу песму о музичком фестивалу у Вудстоку испевала баш она, која самом догађају није ни присуствовала. За разлику од великих звезда - учесника Вудстока који су се емотивно “испразнили” током тродневних дешавања на фестивалу, Џони Мичел је све своје емоције уплела у мелодију и речи песме “Вудсток”.

“… сањала сам бомбардере
како стражаре на небу
и претварају се у лептире..”

“Ми смо прах звезда
ми смо златни
и морамо се вратити
назад у врт”.

Сјај генерацијског сна је постао стваралачка, паралелна стварност…

Да ли је то срећа? - запитао се.
Онај прах звезда?


 Око њега брезе су трепериле на ветру показујући ону своју лепшу, светлију страну листова. Под пламеним небом боје бакра дугачке тамне сенке су наговештавале нови, ноћни свет.

Када ће нас засути прах звезда? Од чега зависи срећа? 

Да, баш срећа.
Изгледа, помислио је, да срећа највише зависи од вештине са којом прихватамо одсјаје својих неостварених снова.

Миливој Анђелковић


Зналци тврде да је песма "Вудсток" постала светски  хит у извођењу групе Matthews Southern Comfort